1 Стога оставимо основно учење о Христу и окренимо се зрелости, не постављајући опет темељ покајањем за дела која воде у смрт и вером у Бога,
2 учењем о крштењима, о полагању руку, о васкрсењу мртвих и о вечном суду.
3 И то ћемо учинити ако Бог дâ.
4 Јер, немогуће је оне који су једном били просветљени, који су окусили небески дар, који су имали удела у Светоме Духу
5 и који су окусили доброту Божије речи и силе будућега света,
6 па отпали, поново довести до покајања, када они сами поново распињу Сина Божијег и извргавају га руглу.
7 Земља која се напила кише што на њу често пада и која рађа биљке корисне онима за које се и обрађује, прима Божији благослов,
8 а она која доноси трње и чичкове, не вреди ништа и близу је проклетству — на крају ће бити спаљена.
9 Иако овако говоримо, драги наши, уверени смо за вас да сте бољи и да вам предстоји спасење.
10 Јер, Бог није неправедан, па да заборави ваше дело и љубав коју сте показали према његовом имену тако што сте служили и служите светима.
11 А ми желимо да сваки од вас до краја покаже исту ревност за испуњење наде,
12 да се не улењите, него да се угледате на оне који вером и истрајношћу наслеђују обећано.
13 Јер, када је Бог дао обећање Аврааму, пошто није имао неким већим да се закуне, заклео се самим собом,
14 рекавши: »Заиста ћу те благословити и силно умножити.«
15 И Авраам је, стрпљиво чекајући, примио обећано.
16 Људи се заклињу већим од себе, а заклетва потврђује оно што је речено и завршава сваку расправу.
17 Зато се и Бог, желећи да наследницима обећања што јасније покаже непроменљивост своје одлуке, послужио заклетвом,
18 да преко двеју непроменљивих чињеница, о којима је немогуће да би Бог слагао, будемо силно охрабрени ми који смо побегли да дохватимо наду која нам је понуђена.
19 Ту наду имамо као поуздано и чврсто сидро душе које улази иза завесе,
20 онамо где је Исус као претеча ушао за нас и постао Првосвештеник довека по реду Мелхиседековом.