18 Сматрам, наиме, да наша садашња страдања нису ништа у поређењу са славом која ће се у нама открити.
19 Оно што је створено, жељно ишчекује откривење славе Божијих синова.
20 А оно што је створено, потчињено је ништавности — не својом вољом, него вољом Онога који га је потчинио — у нади
21 да ће у славној слободи Божије деце и оно само бити ослобођено робовања распадљивости.
22 Знамо, наиме, да све што је створено, све досад уздише и мучи се у порођајним боловима.
23 Али не само оно него и ми сами, који имамо прве плодове Духа, у себи уздишемо, ишчекујући усињење, откупљење свога тела.
24 Јер, у тој нади смо спасени. А нада која се види није нада, јер ко се нада оном што већ види?