1 Одлучио сам, наиме, да не дођем опет к вама доносећи жалост.
2 Јер, ако вас ја ражалостим, ко ће мене да обрадује? Зар онај кога жалостим?
3 Зато сам вам онако написао, да ме, када дођем, не ражалосте они који би требало да ме обрадују, уздајући се у све вас да је моја радост уједно и радост свих вас.
4 Јер, писао сам вам из тешке невоље, тескобног срца и уз многе сузе. Али, не да се ражалостите, него да упознате моју љубав, које у изобиљу имам за вас.
5 Ако је неко изазвао жалост, није ражалостио мене, него донекле — да не претерам — све вас.
6 Таквоме је довољна ова казна већине,
7 па му зато радије опростите и утешите га, да га превелика жалост не сатре.
8 Стога вас молим да према њему покажете љубав.
9 Ради тога сам баш и писао, да сазнам да ли сте прекаљени, да ли сте у свему послушни.
10 Коме ви нешто опростите, опраштам и ја. Јер, и ја што сам опростио — ако је било шта да се опрости — ради вас сам, пред Христом, опростио,
11 да нас Сатана не надмудри. Јер, знамо његове намере.
12 Када сам ради Христовог еванђеља дошао у Троаду, иако су ми се отворила врата у Господу,
13 душа ми није била спокојна, јер нисам нашао свог брата Тита. Зато сам се опростио од њих и пошао у Македонију.
14 Али, хвала Богу, који нас увек чини победницима у Христу и на сваком месту преко нас шири мирис сазнања о себи.
15 Ми смо Богу пријатан, Христов мирис међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају:
16 једнима мирис смрти — за смрт; а другима мирис живота — за живот. И ко је за то подобан?
17 Јер, ми не тргујемо Божијом речју, као многи, него искрено говоримо у Христу — као од Бога пред Богом.