1 Пошто, дакле, имамо ова обећања, очистимо се, драги моји, од свега што каља тело и дух, усавршавајући своју светост у страху пред Богом.
2 Направите места за нас у свом срцу. Ником нисмо учинили неправду, никога нисмо упропастили, никога закинули.
3 Не говорим ово да вас осудим, јер малопре рекох да сте у нашем срцу, да бисмо с вама и умирали и живели.
4 Велико је моје поуздање у вас и веома се поносим вама. Испуњен сам утехом и препун радости упркос свим нашим невољама.
5 Јер, када смо дошли у Македонију, није било мира за наше тело, већ посвуда невоље: споља борбе, изнутра страх.
6 Али Бог, који теши понизне, утешио нас је Титовим доласком.
7 И не само његовим доласком него и утехом коју сте му дали. Обавестио нас је о вашој чежњи, о вашој дубокој жалости, о вашој великој бризи за мене, па сам се још више обрадовао.