27 да траже Бога, не би ли га некако напипали и нашли, иако он није далеко ни од једнога од нас.
28 ‚Јер, у њему живимо и мичемо се и јесмо‘ — као што рекоше неки од ваших песника — ‚његов смо род.‘
29 »Пошто смо, дакле, Божији род, не треба да мислимо да је божанско биће слично злату, сребру или камену, да је творевина људске вештине и маште.
30 Не узимајући у обзир времена незнања, Бог сада заповеда свим људима на сваком месту да се покају,
31 пошто је одредио дан када ће праведно судити свету преко човека кога је одредио и о коме је свима пружио доказе васкрснувши га из мртвих.«
32 Када су чули да помиње васкрсење из мртвих, једни почеше да се ругају, а други рекоше: »О томе ћемо те други пут слушати.«
33 Тако Павле оде од њих.